Implantati predstavljaju specijalno dizajnirane cilindrične šrafove čija je namena da nadoknade koren zuba. Njima se može zameniti nedostatak jednog ili svih zuba jedne vilice. Jedna od najčešćih dilema pacijenata sa kojima se susrećemo u svakodnevnoj praksi je da li naše telo može odbaciti ugrađene implantate.
Integracija implantata u kost zavisi od njegovih hemijskih, fizičkih i mehaničkih karakteristika kao i od mogućnosti materijala da se integriše sa koštanim tkivom. Pojam odbacivanja po tipu stranog tela odnosno tkiva, se odnosi na sistemsku reakciju antigen-antitelo, i javlja se kod transplantacije organa i tkiva sa jednog na drugi organizam. Kada su u pitanju implantati, „odbacivanje“ implantata je reakcija lokalnog tkiva usled hronične ili akutne infekcije. Uzrok za gubitak implantata može biti i nedovoljna količina i kvalitet kosti, što se prevazilazi metodom usmerene regeneracije kosti, primenom veštačkih zamenika za kost, membrana ili u novije vreme i biološki aktivnih sredstava.
Materijali koji se ugrađuju u ljudski organizam su biokompatibilni što podrazumeva da oni ne ispoljavaju toksično, alergogeno, kancerogeno ili radioaktivno dejstvo. S druge strane, tkiva u kojima se oni nalaze, ne dovode do njihove korozije, rastvaranja ili biodegradacije. Neškodljivost ovih materijala se dokazuje testovima za evaluaciju biokompatibilnosti.
U implantologiji se koriste isključivo veštački sintetizovani biomaterijali. Za izradu dentalnih implantata materijal izbora je titanijum. On je neplemenit i visokoreaktivan metal, što znači da trenutno oksidiše na vazduhu, u vodi i tkivnim tečnostima. Ovaj površni sloj oksida ga čine inertnim i biokompatibilnim. Najznačajniji oksid titanijuma je TiO2 koji je otporan na koroziju i biointertan je. Važno je napomenuti da titanijum nema feromagnetna svojstva pa je odlazak na magnetnu rezonancu bezbedan, tj magnetna rezonanca NE DOVODI do njihovog pomeranja u kosti.
Pored titanijuma kao biološki najpogodnijeg materijala na integraciju značajno utiče i oblik implantata kao i završna obrada njegove površine što predstavlja značajan element kvaliteta u smislu potpune integracije i dugoročne funkcije.
Izvor:
''Oralna implantologija'', prof. Dr Milan Jurišić i saradnici, 2006
